Историјат Библиотеке Српске Патријаршије
ајдубљи корени Библиотеке Српске Патријаршије свакако настају у манастиру Хиландару у првим декадама 13. века, када благодаћу Божјом и неуморним радом Светога Саве на историјску сцену ступа аутокефална Српска Православна Црква. Прве рукописне књиге у Хиландару означиле су почетак формирања драгоцене Хиландарске библиотекe и са тог изворишта постепено су настајале и друге манастирске и црквене библиотеке у српскоме народу.
Прва архиепископска библиотека, као и све остале (митрополијска, патријаршијска), током историје увек су неодвојиве од поглавара Српске Православне Цркве и административног седишта Цркве. Тај историјски пут можемо пратити од манастира Хиландара, Студенице, Жиче, Пећке Патријаршије, Сентандреје, Сремских Карловаца до престоног Београда.
Ратови и страдања током историје развејали су драгоцене библиотечке фондове путевима историјског страдања којима је пролазила Српска Православна Црква. Остаци тих књижних збирки, које проналазимо у истраживањима код нас и у свету, сведоче о богатству српске културе која их је стварала. Ту златна нит просвећености и високих домета културног стваралаштва српскога народа, кидану кроз векове али никада покидану, можемо пратити кроз историју, посебно од првих деценија 18. века, када се обнављају библиотеке у Српској Цркви и Држави.
На основу досадашњих сазнања, са великом сигурношћу можемо закључити да се у савременој историји зачетак данашње Библиотеке Српске Патријаршије налази у митрополијској библиотеци у Београду, коју је основао митрополит Мојсије Петровић доласком у Београд 1713. године, после избора за митрополита београдског. У новом двору у Београду одредио је просторију у коју је смештена најкасније до 1730. године, када је било довршено приземље двора. Најприближнији период оснивања митрополијске библиотеке у Београду јесте од 1713. године, када је митрополит Мојсије дошао у Београд до 1726. године, када је по његовом налогу из библиотеке у митрополијском двору однета рукописна књига Литургије у Пешту да се препише. О томе и о власништву књиге сведоче записи у њој.
Дакле, овај запис јасно и недвосмислено сведочи да је у тим годинама у резиденцији митрополије у Београду постојала библиотека. Такође, важно сведочанство у постојању библиотеке у митрополијском двору у Београду јесте и попис који је учињен годину дана после смрти митрополита Мојсија, односно 8. априла 1731. године, у коме се наводи да се у његовој заоставштини налази 400 књига.
Због почетка V руско-аустријско-турског рата (тзв. Кримски рат 1737–1739, завршен Београдским миром 18. 9. 1739) и опасности од надирања Турака према северу, митрополит Викентије одлучује да Библиотека из Београда буде пренета у Сремске Карловце, што је и учињено у периоду између 29. марта и 29. маја 1737. године. Однето је десетак сандука књига и према списку који је тада сачињен укупно је било 1743 књиге Овим чином митрополијска библиотека је спашена од уништења, јер су одлукама Београдског мира реке Сава и Дунав постале граница између Аустрије и Турске.
Управо пресељење читаве митрополијске библиотеке из Београда у Сремске Карловце за одређене историчаре представља темељ настанка Библиотеке Српске Патријаршије у новијој историји, која ће од тада (од 1737. године) први пут бити организована као библиотека и бити названа Патријаршијска библиотека.
Од 1737. године Библиотека се различитим интензитетом развијала у Сремским Карловцима и све до 1776. године немамо ближих података о њеном развоју.
Сви карловачки митрополити су водили рачуна о Патријаршијској библиотеци. У документу Илирска Деклараторија из 1779. године (донете од стране Марије Терезије) прописано је да се строго води рачуна о попису, чувању и унапређењу Библиотеке од стране свих наследника на катедри Карловачке митрополије. На основу тога, сваки нови карловачки митрополит морао је инвентарски примити библиотеку са свима драгоценостима и пажљиво је прегледати.
У време следећег патријарха Варнаве Росића (1930–1937) у Београду је подигнут нови Патријаршијски двор, који је постао ново седиште српског патријарха, док је Патријаршијски двор у Сремским Карловцима добио је музејски карактер, у коме је даље остала Патријаршијска библиотека.
У новоизграђеном Патријаршијском двору у Београду патријарх Варнава је пренео своју личну библиотеку коју је прикључио постојећим библиотечким фондовима – остаци старе митрополитске библиотеке, библиотека београдског митрополита Михаила, библиотека претходног патријарха Димитрија, те на тај начин формирао нову Патријаршијску библиотеку у двору у Београду, поред већ постојеће у Сремским Карловцима.
Намера патријарха Варнаве била је да у Београду формира репрезентативну библиотеку модерног типа и томе је посветио посебну пажњу. Због таквих настојања библиотека у Београду се интензивно развијала, што је утицало на извесну стагнацију развоја библиотеке у Сремским Карловцима. Свакако да је то разумљив процес јер је седиште Српске Православне Цркве и патријарха у Београду. Патријаршијска библиотека у Сремским Карловцима од тада је више имала улогу чувара старих библиотечких фондова и уобичајено у то време су је називали помало сложеним именом Стара архиепско-митрополијско- патријаршијска библиотека у Сремским Карловцима.
Патријарх Варнава Росић (1930-1937)
Други светски рат донео је Патријаршијској библиотеци у Сремским Карловцима велика искушења и невоље. Окупаторске усташке власти из тадашње Независне Државе Хрватске имале су за циљ уништење њених фондова и тиме уништење писаног културног блага српскога народа ствараног вековима, као сведочанство његовог постојања и културе.
Ради одношење целокупне Патријаршијске библиотеке из Сремских Карловаца усташке власти су организовале преглед не само књижних фондова већ и свега осталог што се налазило у патријаршијским и манастирским зградама како би одредили све оно што ће бити однето у Загреб. Након њиховог прегледа и одабира, транспорт књига заједно са каталозима, инвентарним књигама и другим драгоценостима обављен је у отвореним железничким вагонима крајем 1941. и почетком 1942. године. Нажалост, током транспорта многе књиге су оштећене, док је известан број књига уништен након прегледа у Загребу. Одлучено је да се комплетни заплењени књижни фонд касније прегледа и потом одлучи шта ће бити са њим.
По завршетку Другог светског рата предузете су мере да се отети књижи фондови Патријаршијске библиотеке из Сремских Карловаца, као и све друге драгоцености врате из Загреба. Српска Православна Црква је желела да се све што је однето врати власницима од којих је и опљачкано, односно црквама, манастирима, епархијама и Патријаршији.
Одлуком Светог Архијерејског Синода из 1947. године одлучено је да се Патријаршијска библиотека из Сремских Карловаца, која је донета из Загреба, споји са Библиотеком која је пре Другог светског рата већ била у згради Патријаршије у Београду и од тада, јединствено у згради Патријаршије у Београду, постоји као Библиотека Српске Патријаршије.
У Библиотеци Српске Патријаршије налазе се обједињени фондови Библиотеке из Сремских Карловаца и Библиотеке из Београда. Основу њених фондова, од самога почетка, чине легати, пре свега патријараха и архијереја, али и знаменитих Срба који су своје личне библиотеке даровали Библиотеци. Библиотека Патријаршије по значају књижних фондова, раритетних издања, а посебно рукописног фонда и бројне старе штампане књиге јесте међу највреднијим библиотекама у Српског народа.
Од значајнијих библиотека у њеном саставу се налазе: Библиотека Илариона Руварца, Библиотека Захарија Орфелина; Библиотека Богословског училишта у Сремским Карловцима; Библиотека Богословског друштва „Слога”; Библиотека Богословије Светога Саве; Митрополијско-патријаршијска библиотека из Београда; Библиотека патријарха Варнаве; Библиотека проте Стевана Ђурђевића; Библиотека архимандрита Стефана Илкића; Библиотека патријарха Павла и др.
Једна од најзначајнијих збирки која се налази у Библиотеци јесте Мињова Патрологија (J. P. Migne), издање Париз 1850–1865, која се сматра најкомплетнијим извором светоотачке мисли у хришћанском свету. Садржи 161 том грчких и 222 тома латинских писаца. Такође, Библиотека Патријаршије поседује већ поменуту изузетно вредну збирку средњовековних рукописа (укупно их има 471), који су у највећем броју ћирилични, али чувају се и рукописи на латинском, грчком, немачком, мађарском, румунском и др. Сви припадају периоду између 13. и 19. века. Такође, у Библиотеци се чува оригинална Хроника грофа Георгија Бранковића (завршена 1711. године).
Данас Библиотека Српске Патријаршије у својим књижним фондовима има преко 120.000 књига и више од 400.000 часописа, односно преко 500.000 књижних јединица.
Данас Библиотека Српске Патријаршије, осим основне делатности чувања и неговања библиотечке заоставштине, јесте и развијена научноистраживачка установа, са укупно девет стручних пројекта од којих су шест научноистраживачки, а поједини имају и међународни значај.
Покретање пројекта и рад на њима почео је од 2008. године и од тада је осим основне библиотечке делатности научноистраживачки рад свакодневица у раду Библиотеке. До сада је из опуса издавачке делатности Библиотеке Патријаршије објављено шест научних публикација.
(Текст преузет из издања: Библиотека Српске Патријаршије – Историјски ход, Београд 2022.)